Kad se za potrebe niže matematike
saberu razni oblici smrti,
kad umiranje podivlja kao najubedljivija lekcija
iz organske hemije,
kad to crkavanje, maskirano u vodoinstalatera,
kucne na kućna vrata kuc-kuc,
u stavu italijanskog brigadnog generala,
kad se, na kraju krajeva,
otkrije da je smrt sastavljena
od magnetnih čestica koje na vrhu noža
igraju argentinski tango,
i kad, nakon kraja krajeva, još i uđe u telo,
šamarajući mu unutrašnjost zbog spoljašnje
nevaljalosti,
i još kad ostavi plitak trag
u nekoj barici na amsterdamskom groblju,
smrt je slaba, kažem ti, smrt je slaba
i ništa drugo nego slaba za nas,
možda samo za nas,
eto zašto volim smrt.
